Who Cares - Hookers, novost na repertoaru Teatra Ulica

Sinoć je pretpremijerno odigrana nova predstava u produkciji Teatra Ulica i već je izazvala mnogo intriga.

Postavili smo nekoliko pitanja glumcima ne bismo li od njih saznali šta je to po čemu se Who Cares - Whookers razlikuje od drugih.

Da li postoji trenutak tokom pripreme kada ste shvatili da predstava ima veze sa vama lično?

Kristina: Naravno. Tekst je takav da tera na razmišljanje i preispitivanje svega do tada meni poznatog. Kada sam se prepoznala u tome koliko često uzimam informacije zdravo za gotovo, koliko lako može da se poveruje u sve što izađe na društvenim mrežama, televiziji, algoritmima i tuđim mišljenjima, bez da o tome promislim, shvatila sam da predstava govori o meni, ali ne samo o meni, o svima nama. Svi smo na neki način zarobljeni u krugu informacija kojih ima beskonačno mnogo, naš mozak ne može sve ni da ih primi, a kamoli procesuira. Upravo zato verujem da publika neće ostati ravnodušna, jer predstava konstantno tera na preispitivanje i sigurna sam da će publika postaviti sebi pitanja o kojima će razmišljati dugo nakon odgledane predstave.

Miona: Da, sa mojim likom sam pronašla neke zajedničke tačke, ali trenutak gledanja prvog progona gde sam dobila kompletnu sliku cele predstave, me je naveo na razmisljanje da ja ponekad živim baš to. Sve je preglasno, cela predstava je “over the top”, od toliko stvari koje se dešavaju ne stižeš da procesuiraš nijednu zapravo. Tokom gledanja shvatam da se ponekad osećam kao rob svog tempa života. I onda odjednom sve utihne i vidiš da se nazire ljudskosti u svim tim likovima, ali galama ih opet sve proguta. I jako dugo sam nakon progona razmišljala koliko sam ja zapravo slobodna? A težim ka tome da budem. Mislim da nas samo empatija i ljubav prema drugom biću može otrgnuti od ove brzine, a ova predstava će me svaki put podsetiti na to.

Matija: Da (od početka). Nema veze samo sa mnom lično nego i sa svima nama, po mom mišljenju. Skoro svi smo zavisni od zabave, čast zanemarljivoj manjini. Kada ovo govorim ispada kao da mislim kako sam prosvetljen i pametniji od drugih, ustvari sam baš ja taj kojem se ova predstava obraća.

Šta vam je bilo najteže, a šta najlakše u radu na predstavi?

Kristina: Najlakše je bilo raditi sa materijalom koji je svima nama blizak – jer živimo u tom haosu informacija, laži, poluistina i straha. Nisam morala mnogo da zamišljam, dovoljno je bilo da pogledam oko sebe. Ali takođe bih izdvojila i rad sa toliko talentovanih ljudi, pozitivnih, različitih godina, kod kojih se istinski vidi ljubav prema glumi i pozorištu, stvarno je bilo divno iskustvo raditi sa njima. A sa druge strane, one malo teže, predstava ima 23 glumaca, što je veliki broj ljudi na jednom mestu, mnogo proba, vrlo teško za organizovati, to režiseri najbolje znaju.

Miona: Najteže mj je bilo da pronađem stvari koje su zajedničke meni i mom liku, a koje zapravo imamo, samo sam ih ja davno zakopala. Trebalo je vreme da pustim da taj lik živi i diše kroz mene. Najinteresantniji su mi bili razgovori o mom liku i prve čitajuće probe gde sam osetila da mi Novak daje prostor da se izrazim i zbog toga sam imala poverenje da se pustim u ovaj proces. Dosta smo eksperimentisali sa mojim likom kroz probe i to pamtim kao najzanimljiviji deo jer mi je data sloboda.

Matija: Najteže - naći kostim.
Najlakše - postići sinergiju sa partnerom.


Koji detalj sa probe je promenio vaše razumevanje predstave i da li je uopšte?

Kristina: Zahvalna sam rediteljima predstave što su bili jako otvoreni za naša pitanja tokom analize teksta, a verujte bilo ih je mnogo. Samim tim što su se toliko posvetili odgovorima na naša pitanja, mi smo konstantno dolazili do nekih novih shvatanja. Jedan od mnogih trenutaka bio je kada sam shvatila koliko je lakše verovati nego sumnjati i koliko je udobno ne preuzeti odgovornost. Koliko smo svi navikli na priču, a na malo delovanja. A dela i akcije su te koja imaju značaj. Mogla bih do sutra ovako.

Miona: Jedan momenat tokom rada na mom liku, kada sam shvatila da sve što ona radi, zapravo radi zbog sebe. Njeni postupci su sredstva do ispunjavanja svojih želja koje nije ostvarila u detinjstvu. I tada razmisljam kako su naša ponašanja, naše nesigurnosti, povezane sa našim detinjstvom i iz nečega vučemo to. Pamtim rečenicu koju mi je reditelj Novak rekao, a koja mi je ostala urezana - zavoli tu malu Mionu, prihvati je i nemoj da je odbacuješ, tada ćeš se povezati sa likom. I onda sam shvatila da je nebitno da li si poznata ličnost ili ne, svi smo mi zapravo ta mala deca i svi reagujemo na osnovu naših iskustava iz detinjstva.

Matija: Puno puta mi se menjalo razumevanje predstave, ne znam talno da li je neki detalj uticao na to, ali kroz rad je poruka postajala jasnija.

Da li biste vi lično želeli da upoznate svog lika?

Kristina: Igram istinu. Surovu istinu. A ko ne bi želeo da se susretne sa istinom? Ipak, mislim da taj susret ne bi bio lak. Istina često nije prijatna, često boli i tera nas na jos više pitanja na koja možda ni ne želimo odgovor. Moj lik ne nudi utehu, već ogledalo, i baš zato bih želela da ga upoznam, da bih se zapitala šta sa tom istinom dalje radim. Ko ne bi želeo da zna istinu?

Miona: Želela bih da zagrlim svog lika. Ne znam da li bih se družila sa njom, ali mislim da joj je jako potreban zagrljaj.

Matija: Da naravno. Ne samo da bih bolje odigrao svoju ulogu nego jer smatram da je bio izuzetan čovek. Pored fantastičnog umetnika, verujem da je bio i human. Svakako vredan čovek za upoznati. A i imao je keš i možda tu nešto može da se sredi.

Kome biste rekli: „Ovo moraš da pogledaš!“?

Kristina: Rekla bih svima koji su ubeđeni da znaju neke stvari, ali i onima koji su umorni od preispitivanja i veruju u prvu stvar koju čuju. Zapravo, rekla bih da predstavu mora da pogleda svako ko živi u ovom vremenu. Svako će predstavu gledati iz sopstvenih uverenja. Poenta je što će ta uverenja posle predstave biti poljuljana.

Miona: Mislim da ova predstava nema granicu ili ciljnu grupu, tema je univerzalna, a to je razumevanje ljudskog bića, a mi kao bića smo emotivni i samo nam je potrebna ljubav, nažalost ne dobiju je svi. Nadam se da će ova predstava probuditi empatiju kod ljudi, i srušiti mitove o poznatima, jer nikada ne znamo šta se kome dešava iza zatvorenih vrata, zato budimo nežni jedni prema drugima.

Matija: Svima, jer svi smo mi izloženi velikom broju informacija, kojima lakše poverujemo nego što ih preispitujemo.